Skoplje je zajedno sa Tiranom dobilo “zeleno svetlo” za početak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom u jeku pandemije korona virusa, odnosno u martu prošle godine. Međutim, stvari se nisu odvijale onako kako su očekivale vlasti u Severnoj Makedoniji, jer dobijanje pozitivne odluke o početku pregovora bez datuma o prvoj međuvladinoj konferenciji, koja je zapravo simboličan početak u tom pregovaračkom procesu, ne znači ništa. Time je zapravo oborena i 30-godišnja teza o tome da je Atina jedini kočničar na putu sada već Severne Makedonije ka Evropskoj uniji, piše Demostat.

Odjednom pojavila se nova barijera u liku i delu zvanične Sofije, koja je deo Evropske unije još od 2007. godine. Iako je aktuelni makedonski premijer Zoran Zaev zajedno sa svojim bugarskim kolegom Bojkom Borisovim 1. avgusta 2017. godine, samo tri meseca nakon dolaska na vlast, potpisao dugoočekivani međudržavni Sporazum o prijateljstvu i saradnji ipak vlasti u Sofiji su odlučile da blokiraju početak pristupnih pregovora EU sa Severnom Makedonijom, tvrdeći da vlasti u Skoplju rade suprotno odredbama pomenutog sporazuma.

Posmatrano iz ugla makedonskih građana, možda bi takve tvrdnje i bile tačne da je još na čelu te zemlje čuveni Nikola Gruevski, ali imajući u vidu politiku koju vodi Zaev, kao i kompromise na koje je spreman, poput onog oko promene ustavnog imena, teško je zaključiti da vlasti u Skoplju čine bilo šta na liniji nacionalističke propagande usmereno protiv Bugarske.

Ipak, bugarska strana ne popušta – optužuje se makedonska akademska i politička elita za iredentizam, dok se istovremeno zahteva da Makedonci prihvate da imaju bugarsko poreklo, kao i na tome da je makedonski jezik nastao na „temeljima“ bugarskog jezika. I ne samo to. Tu je i sporna odredba u međudržavnom sporazumu o takozvanoj zajedničkoj istoriji koja u kontinuitetu duže od godinu dana blokira efektivnost zajedničke makedonsko-bugarske istorijske komisije koja bi trebala da utvrdi šta je to zajedničko u istoriji ove dve zemlje, ili tačnije ova dva naroda.

Ako uporedimo makedonsko-bugarska sporenja, kao i spor oko imena Makedonije između Atine i Skoplja, teško je prihvatiti tezu da je Sofija zaista toliko moćna da blokira evropske integracije Severne Makedonije, pogotovo ukoliko je to u interesu „starih“ država-članica Unije, poput Nemačke, Francuske, Holandije…

Da napravimo kratko retrospektivu – Atina je spor nametnula činom sticanja makedonske državnosti, te skoro trideset godina nije odstupala od svoje državne pozicije po tom pitanju, a ipak je reč o državi koja je skoro 40 godina deo EU. S druge strane, pojavljuje se Sofija, koja je periodično zahlađivala odnose sa vlastima u Skoplju, ali je pre svega vodila računa da se makedonska država ne približi previše Srbiji, te je uvek igrala na kartu „toplo-hladno“. Međutim, nakon prevazilaženja spora između Skoplja i Atine, Sofija se postavlja kao glavni „kočničar“ na makedonskom putu ka EU, zahtevajući, kako je i makedonski premijer Zaev potvrdio, da se pregovara o makedonskom identitetu i jeziku.

I tu su sve nade o ubrzanoj evropskoj integraciji Severne Makedonije stale. EU i dalje formalno podržava početak pristupnih pregovora sa Skopljem i Tiranom, u paketu, ali sve češći su šumovi da će biti potrebno prvo rešavanje spora sa Sofijom, pa potom početak pristupnih pregovora za Skoplje. Čak je i evropski komesar Oliver Varhelji tokom nedavne posete Skoplju poručio da je moguće odvajanje pregovaračkih procesa između Severne Makedonije i Albanije ukoliko se ne postigne rešenje sa Bugarskom.

Iako su takav stav ubrzo demantovali šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, kao i šef evropske diplomatije Josep Borelj, tvrdeći da neće doći do razdvajanja u pregovorima između EU i Skoplja i Tirane, nade da će Severna Makedonija otpočeti pristupni proces u junu 2021., kako je i najavljivano, su sve neizvesnije. Dodatno na sve to utiče i tehnička vlada u Bugarskoj, te održavanje ponovnih parlamentarnih izbora u julu u toj zemlji, nakon neuspeha za formiranje vlade. Međutim, čak su i čelnici nove bugarske tehničke vlade naglasili da Sofija neće odstupati po pitanju Severne Makedonije i otpočinjanja pristupnih pregovora sa EU.

Zapravo, u takvim okolnostima čini se da je Sofija, onakva kakva jeste, sa najnižim standardom u okviru zemalja EU, kao i sa najvećim problemima u Uniji, postala „glavni igrač“ koja determiniše ne samo politiku Brisela prema Severnoj Makedoniji, već i prema celom regionu Zapadnog Balkana koji se polako ali sigurno „hladi“ od ideje o evropskoj integraciji, ma koliko god to delovalo trenutno bezopasno i neizazovno. 

Upravo zato, imajući u vidu faktičku ulogu Sofije u Briselu, i pored konsenzualnog odlučivanja u okvirima Unije, postavlja se pitanje da li je zaista Bugarska glavna barijera na putu Severne Makedonije ka EU ili je samo instrument u rukama sve „desničarskijeg“ Brisela koji ozbiljno namerava da malo dugoročnije odstupi od svoje „stare“, preciznije rečeno Solunske politike – potpuna integracija Zapadnog Balkana? U takvim okolnostima teško je ustanoviti „šta je po sredi“. Bugarska sigurno ne može da blokira Severnu Makedoniju po svom nahođenju – a da je to u suprotnosti sa politikom EU i politikom ključnih zemalja članica EU. Još teže ukoliko je tu i podrška Vašingtona, koji je već javno zatražio od Sofije da „spusti rampu“.

I baš zato otvaraju se dva ključna pitanja, kojima ćemo i zaključiti ovaj komad – Koliko je zaista potpuna integracija Zapadnog Balkana u EU zaista na agendi Brisela, a pre svega Berlina i Pariza i koliko je ovo pitanje nova tačka razmimoilaženja u spoljnoj politici između Brisela s jedne strane i Vašingtona, a možda i Londona s druge strane u eri sve izraženijeg prisustva Pekinga i Moskve u zapadno-balkanskim „igrarijama“.

Izvor: Demostat

Ilustracija: Evropska unija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *